Goran Bregović Guča

Kompozitor Goran Bregović je mega zvezda u Guči

Lider i osnivač grupe ’Bijelo Dugme’ je Goran Bregović koji je rođen 22 marta 1950 godine u Sarajevu. Interesantno je da Goran u ranim godinama detinjstva nije pokazivao veliku sklonost ka muzici koja mu je na kraju značila život i donela silne uspehe i svetsku slavu. Goran je bio izbačen iz drugog razreda niže muzičke škole – odsek violina , kao lenj i netalentovan. Prvu gitaru mu je kupila majka početkom šezdesetih godina , a početničke časove sviranja na gitari dobio je od Eda, brata scenariste Abdulaha Sidrana.

Svoj prvi, bezimeni sastav osnovao je još kao dečko u osmom razredu osnovne škole. U toku pohađanja srednje saobraćajne škole Goran uzima mesto basiste u grupi ’Izohipse’ u kojoj se nije dugo zadržao, kao ni u saobraćajnoj školi jer uskoro prelazi u gimnaziju i u grupu ’Beštije’.

U to vreme Željko Bebek (rodjen 16 decembra 1945 godine u Sarajevu) peva u grupi ’Kodeksi’, jednom od poznatih sarajevskih sastava tog vremena. Na koncertu ’Beštija’, Željko je zapazio Gorana i preporučio ga kolegama iz grupe kojima je nedostajao basista. Tako su ’Kodeksi’ počeli da rade u sastavu: Edo Bogeljić, osnivač i gitarista, Ismeta Dervoz, vokal (kasnije prešla u ’Ambasadore’), Lućano Paganoto, bubnjevi i Željko Bebek, vokal i ritam gitara. Leto 1969 grupa ’Kodeksi’ provodi u Dubrovniku svirajući u Splendid baru klasičan repertoar za turiste gde ih primećuje Italijan Renato Paćifiko koji im nudi dva meseca svirke u njegovom klubu u Napulju, što oni i prihvataju početkom 1970 godine.

Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora Edo Bogeljić se vraća u Sarajevo, a Goran Bregović prvi put prelazi na solo gitaru. Obzirom da im je nedostajao dobar basista Goran i Željko u leto 1970 godine pozivaju Zorana Redžića koji je u to vreme svirao u sastavu ’Čičci’ , koji prihvata poziv, ali i dovodi kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kada su se sva četvorica muzičkih majstora našla na okupu, stvari su krenule u sasvim drugom tj neočekivanom pravcu.

Grupa ’Kodeksi’ je do tog trenutka sasvim solidno živela svirajući u dva kluba, držala se komercijalnog repertoara i imala redovnu publiku. Međutim Milić Vukašinović ih je sve inficirao novim viđenjem muzike pa su počeli da sviraju u skladu sa onim što su tada snimali ’Led Zeppelin’ i ’ Black Sabbath’. Nakon dve nedelje dobijaju otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Ipak odlučuju da uz malo ušteđevine ostanu na ostrvu Kapri, bivaju pozvani da svoju novu muzičku koncepciju predstave u jednom klubu na ostrvu Iskia, taj angažman prestaje krajem leta, pa se vraćaju se u Napulj gde jedva preživljavaju. Postupno se iz te kombinacije sve više izdvajao Željko Bebek jer su ga naterali da prestane da svira ritam gitaru, teško se prilagođavao novom materijalu, a i pevački je za njega bilo sve manje mesta pa se on sredinom jeseni 1970 godine uvređen vraća za Sarajevo.

Ostala trojica su nastavili da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran i to traje sve do leta 1971 kada Milić Vukašinović odlazi za London. Goran upisuje filozofski fakultet, a u jesen 1971 godine gitarista Ismet Arnautalić ga poziva da formiraju grupu ’Jutro’ u kojoj su se našli Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. Upravo tada Goran se po prvi put ogleda kao kompozitor. Početkom 1972 godine grupa dobija termine za snimanje materijala u studiju i tada se Goran, iako punih godinu dana nije govorio sa Bebekom, odlučuje da pozove starog pevača.

Snimili su “Patim, evo deset dana” koja se pojavila na B-strani singla grupe ’Jutro’. A-stranu je zauzela danas zaboravljena “Ostajem tebi” koju je na Šlageru sezone pevao Zlatko Hodnik. Pesmu “Patim, evo deset dana” Bregović je kasnije uvrstio i na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao u JNA, ali su svi članovi grupe jedva čekali njegov povratak.

Tokom Bebekovog boravka na vanrednom odsustvu snimili su još četiri pesme: “Kad bi’ bio bijelo dugme”, “U subotu mala”, “Na vrh brda vrba mrda” i “Hop-cup” od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu. Nezadovoljan muzičkim pravcem kojim se ’Jutro’ kreće, Ismet Arnautalić napušta grupu krajem 1972 godine i sa sobom odnosi prava na ime grupe, oko tog autorstva su se preganjali tokom cele 1973 godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran Ipe Ivandić koji je pre toga svirao u sastavu ’Rok’ i klavijaturista Vlado Pravdić koji je prešao iz ’ lndexa ’. Sredinom godine, posle svađe, grupu napušta Zoran Redžić, a njega zamenjuje Jadranko Stanković.

 Za novo ime grupe članovi benda su se odlučili relativno lako, budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom ’Jutro’ , a i publika ih je znala po pesmi “Kad bi’ bio bijelo dugme”, odabran je taj vizuelno zgodan simbol i grupa zvanično postaje ’Bijelo dugme’ 1 januara 1974. godine. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom ’YU grupe’ za koga je Goran kasnije isticao da je imao puno uticaja na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folk muzike u pitanju. Nove snimke pesama “Top” i “Ove ću noći naći blues” grupa ’Bijelo dugme’ nudi upravo osnovanom Diskotonu čiji tadašnji muzički urednik Slobodan Vujović odbija saradnju uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati da sačekaju bar pola godine do objavljivanja singla. Međutim, članovi grupe su znali da imaju toliko vrednosti, bili mladi i nestrpljivi tako da istog dana potpisaju petogodišnji ugovor sa Jugotonom.

Loša procena Diskotona predstavlja najveći poslovni kiks u istoriji jugoslovenske diskografije. Željko Bebek odlučuje tada da napusti stalni posao u Savezu zajednica socijalnog osiguranja Bosne i Hercegovine i da, iako oženjen i sa malim detetom, krene u rizičnu avanturu života od svirki tj pevanja. U početku su pretežno svirali u manjim gradovima, posebno u Zenici. Ubrzo shvataju da im basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpuštaju ga marta 1974 godine i pozivaju Zorana Redžića da im se pridruži.

Sledeći singl sa pesmama “Glavni junak jedne knjige” po tekstu pesnika Duška Trifunovića i “Bila mama Kukunka, bio tata Taranta” gotovo istovremeno su 1974 godine objavili Jugoton i Diskoton jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Podiže se velika prašina , celokupna štampa piše o izdavanju istog singla kod različitih diskografskih kuća što svakako uveliko potpomaže prodaji ploče. Prvi veći nastup grupa ’Bijelo dugme’ je imala na BOOM festivalu u Ljubljani maja 1974 godine kada su predstavljeni kao nove nade, a tog leta sviraju i u popularnom hotelu Croatia u Cavtatu gde ujedno pripremaju materijal za svoj prvi album.

Treći singl sa pesmama “Da sam pekar” i “Selma” (autor teksta pesnik Vlado Dijak), objavljuju 30 avgusta 1974 godine što predstavlja prelomni trenutak u karijeri grupe jer obe pesme beleže veliki uspeh i izbacuju ih u prvi plan. Tokom septembra ’Bijelo Dugme’ je sviralo kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a oktobra u ljubljanskom studiju Akademik za svega dvadesetak dana snimaju svoj debi album “Kad bi’ bio bijelo dugme” koji je objavljen krajem novembra. Pre zvaničnog objavljivanja albuma učestvuju 9. novembra na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu izvesnog Grigora Koprova i gde doživljavaju jednu od najvećih bruka u svojoj karijeri, kako je kasnije objašnjavao Bregović, jer je Bebek nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih.

U želji da se što više pojavljuju u medijima pre izlaska svog prvenca Bijelo dugme već sledeće večeri nastupa u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada kultne emisije Radio Beograda “Veče uz radio”, gde su uz ’Pop mašinu’, ’Smak’ i ’Crne bisere’, naprečac osvojili publiku U to vreme već počinju da rade sa vrlo agilnim zagrebačkim menadžerom Vladimirom Mihaljekom koji im organizuje da 16 novembra sviraju u Sarajevu na oproštajnom koncertu ’Korni grupe’ gde ih petnaest hiljada okupljenih ljudi dočekuje sa oduševljenjem i ovacijama.

Debi album je od samog početka beležio odličnu prodaju čemu je pored jako dobrih pesama i muzičkih aranžmana doprineo i provokativan omot Dragana Stefanovića, a omot je kasnije uvršćen u englesko izdanje knjige koja predstavlja 500 najuspešnijih omota na svetu. Album je doneo seriju prijemčivih i lako pevljivih pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao pastirskim rockom. Promućurni Mihaljek krajem februara 1975. godine organizuje Kongres rock majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da pogura ’Bijelo dugme’, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih, a tu su se našli Vedran Božić iz sastava ’Time’, Josip Boček (ex ’Korni grupa’), Bata Kostić iz ’YU grupe’ i, naravno Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu “Kongres rock majstora” (Jugoton 1975 ).

Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet , snimljene su pesme “Ima neka tajna veza” (na tekst Duška Trifunovića), “I kad prođe sve, pjevat ću i tad”, “Znam za jedno tiho mjesto” i instrumental “Minijatura za moju majku”. Nekako u isto vreme ’Dugme’ objavljuje tada singl sa pesmom “Da mi je znati koji joj je vrag” i potom kreću na veliku jugoslovensku turneju, nakon koje već u proleće 1975 godine postaju najpopularnija jugoslovenska grupa.

Uoči snimanja drugog albuma povukli su se u selo Borike u Istočnoj Bosni na visinske pripreme gde su spremali taktiku kako bi i ova ploča potvrdila ili čak i nadmašila uspeh prvog albuma. Album “Šta bi dao da si na mom mjestu” sniman je tokom novembra 1975 godine u Londonu sa producentom Nilom Harisonom (Neil Harrison). Interesantno je napomenuti da je bas gitaru svirao Željko Bebek, jer je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Udarni hitovi sa albuma su bili : “Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac”, “Došao sam da ti kažem da odlazim” i “Ne gledaj me tako i ne ljubi me više”.

Album je ponovo bio upakovan u raskošan omot, iako je ploča imala veću cenu od uobičajene, ipak je za kratko vreme prodata u tiražu većem od 200 000 primeraka pa je Jugoton zbog njih i njihovih visokih tiraža izumeo dijamantsku ploču . Odmah po objavljivanju ploče odlaze na turneju po Kosovu i Makedoniji, a umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Grupa je bila pozvana da za Novu Godinu svira drugu Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu, ali su dežurni iz protokola prekinuli njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se uplasili glasne muzike.

Zoran Redžić odlazi na odsluženje vojnog roka pa u grupu stiže Ljubiša Račić gitarista i vođa grupe ’Formula 4’ . Račić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu na koncertu je bilo 15 000 mladih, u Beogradu su tri puta prodali halu Pionir što pre njih niko nije uspeo. “Dugmemanija”, kako su je tada nazivali, uzela je pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike za i protiv. Marta meseca 1976. godine u izdanju PGP RTB, pojavio se retrospektivni album Gorana Bregovića na kome su se našli prvi snimci grupe ’Jutro’ , ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković.

Početkom aprila 1976 godine članovi grupe su se spremali da sviraju našim iseljenicima u Americi, pošto su posumnjali da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija odustaju od koncerata, ali ne i od odlaska u Ameriku. Upravo tada u Americi su snimili Ipetov singl sa pesmama “Džambo” i “Vatra” i Bebekov sa pesmama “Milovan” i “Good-bye, Amerika”. Juna meseca članovi grupe odlaze na radnu akciju “Kozara 76″ što je bio vrlo vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji koje su se pojavljivale po medijima. Bregović, Bebek i Račić su se sa radne akcije vratili okićeni udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA odlaza Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz ’lndexa’ , dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe ’Smak’ odjeknuo kao fudbalski transfer.

Upravo u ovom sastavu ’Bijelo dugme’ počinje svoj rad na trećem albumu koji su takođe pripremali u Borikama. Prvobitno album je trebalo da se zove “Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje” po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno pevala Jadranka Stojaković, ali Bregović nije stigao da napravi muziku, pa je smislio naslov albuma “Hoću, bar jednom da budem blesav”. Ovaj naslov albuma se nije dopao Jugotonu kao izdavaču pa je nađena kompromisna varijanta, naziv albume je na kraju bio “Eto! Baš hoću!”. Album koji je opet sniman u Londonu objavljen je decembra 1976 godine, producent je bio Nil Harison, a bas je svirao Bebek. Na albumu su se izdvojile sledeće numere : ambiciozna balada “Sanjao sam noćas da te nemam”, balada “Loše vino” iz repertoara Zdravka Čolića (muzika Bregović, tekst Arsen Dedić), jednostavna pesma “Ništa mudro” i folklorom inspirisane pesme “Slatko li je ljubit tajno” i “Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega”. U međuvremenu Ljubiša Račić dobija otkaz jer je tražio povećanje zarade, a na njegovo mesto dolazi Sanin Karić iz sastava ’Teška industrija’. U ovom novom sastavu ’Bijelo dugme’ odlazi aprila 1977 godine na turneju po Poljskoj gde su održali devet vrlo uspešnih i posećenih koncerata i tako potpuno opravdali najavu kao “Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokoljenja” .

Nakon povratka sa turneje po Poljskoj grupi se priključuju Zoran Redžić koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić jer je privremeno proglašen nesposobnim, ubrzo počinju pripreme za veliku jugoslovensku turneju. Turneja po našoj zemlji nije baš tekla glatko jer su koncerte pratili tehnički problemi, a i posećenost nije bila po očekivanjima ,već znatno manja u odnosu na prethodnu godinu. U to vreme počinju špekulacije po raznim medijima da unutar ’Dugmeta’ postoje unutrašnji sukobi, što je na neki način i potvrđeno kada grupa prekida turneju po jadranskoj obali i tada se već sasvim ozbiljno počelo govoriti da je grupa ’Bijelo dugme’ pred raspadom. Otkazani su već ugovoreni koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima je trebalo da se snima živi album.

Po prvi put popularnost grupe biva ugrožena pa je bilo potrebno smisliti nešto veliko i specijalno kako bi se interes i poverenje publike povratili. Po ideji muzičkog novinara Petra Popovića odlučeno je da se 28 avgusta 1977 godine, kao oproštaj pred Goranov odlazak u JNA, održi besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Goran je na tom mestu već nastupao sa grupom ’Jutro’ maja 1973. godine kada je’ Pop mašina’ organizovala besplatan koncert, tako da je bio svestan pogodnosti prostora. Ideja za ovakav koncert se pokazuje kao više nego dobra jer je posećenost prevazišla i najoptimističkije planove organizatora. Procene su se kretale da je na koncertu kod Hajdučke česme bilo između 70 000 do 100 000 mladih, što je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj domaćoj istoriji rock muzike. Posle predgrupa ’Zdravo’, ’Tako’, ’Leb i sol’ i nekih drugih, na binu je izašlo ’Bijelo dugme’ , odsviralo uspešan koncert što je i označilo definitivan izlazak iz krize. Deo atmosfere sa koncerta zabeležen je u filmu “Nije nego” reditelja Miće Miloševića. Ispostavilo se da audio snimci sa nastupa tehnički nisu odgovarali za živu ploču, pa su 25 oktobra iste godine u sali Đuro Đaković u Sarajevu članovi grupe odradili još jedan nastup i ti snimci su uvršćeni na živi album “Koncert kod Hajdučke česme”. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike sa samog koncerta kod Hajdučke česme.

Uskoro Bregović odlazi na odsluženje vojnog roka u Niš što je neminovno značilo pauzu za grupu, ali ne i za njene članove. Tako je Željko Bebek juna 1978. godine objavio solo album “Skoro da smo isti” inspirisan simfo rockom, album je snimio sa bubnjarom Điđijem Jankelićem (ex’ Formula 4’ i ’Čisti zrak’), gitaristom Edom Bogeljićem, klavijaturistom Nevenom Pocrnjićem i uz učešće Filharmonije. Ploča je naišla na ravnodušan prijem kritike i publike. Laza Ristovski i Ipe Ivandić su uz pomoć gitariste Vlatka Stefanovskog, basiste Zlatka Holda, pevača Gorana Kovačevića, tekstopisca Ranka Bobana i Ipetove sestre Gordane, snimili u Londonu album “Stižemo” koji se pojavio septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči i optuživanja po štampi obojica se opraštaju od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rock večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih “Mladost Sutjeske” 11 juna iste godine, a obrazloženje je dato da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, pa se na Tjentistu kao posmatrači samo pojavljuju Bebek i Redžić. Ipak Bregović stiže u Sarajevo nekoliko dana kasnije da na Devetom Kongresu SSO Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma “Stižemo”, 10 septembra 1978 godine uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja hašiša, a optužnica obuhvata i ostale članove sa albuma “Stižemo”. Ipe je dobio tri godine zatvora, Goran Kovačević godinu i po. Ranko Boban godinu, a Zlatko Hold šest meseci. Ova afera je definitvno stavila i tačku na njihov album.

U jesen 1978 ’Bijelo dugme’ se pojačava novim članom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem, grupa se okuplja u Niškoj Banji gde sa Goranom započinju pripreme za novi album. Kada su ih oficiri provalili, zabranili su Goranu izlaske iz kasarne, tako da se grupa ponovo okuplja tek u Sarajevu 1 novembra 1978 godine kada Goran dolazi sa odsluženja vojnog roka . Album ‘Bitanga i princeza’ snimaju u Studio V Radio Beograda u toku januara 1979 godine. Objavljivanje albuma obeležila je serija cenzorskih poteza izdavačke kuće Jugoton kao što su : odbijen je omot Dragana Stefanovića zbog “vulgarnosti” fotografije na kojoj ženska noga šutira muškarca u kritično polje između nogu pa je ploču na kraju upakovao kućni dizajner Jugotona ; iz pesme “Ala je glupo zaboravit njen broj” izbačena je psovka “Koji mi je moj”; iz ključne balade “Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš”, stih “A Hrist je bio kopile i jad” promenjen je u “A on je bio kopile i jad”.

Album se na kraju pojavljuje u prodaji tek polovinom marta 1979 godine i odmah biva proglašen kao njihov prvi zreli album. Muzika na ovom albumu je urbana i bez uticaja folka , a na albumu se izdvajaju sledeće pesme kao hitovi : “Na zadnjem sjedištu mog auta”, “Bitanga i princeza”, “Ala je glupo zaboravit njen broj” i emotivne balade “Kad zaboraviš juli” i “Ipak poželim neko pismo” u kojima su grupu pratili simfonijski orkestar i hor. Prodaja albuma oborila je sve prethodne rekorde, a kritičari lista “Zdravo” proglasili su je pločom godine pa je sasvim normalno da je turneja na kojoj su promovisali album bila više nego uspešna. U Beogradu su pet puta prodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor “Branko Krsmanović” i simfonijski orkestar.

Dugo će se pamtiti koncert koji su organizovali na stadionu JNA 22 septembra pod nazivom ‘Rock spektakl 79’ pred oko 70000 ljudi, a na kome su nastupil brojne predgrupe kao što su: ’Opus’, ’Suncokret’, ’Siluete’, ’Parni valjak’, ’Generacija 5’, ’Kako’ (kasnije ’Piloti’), ’Prljavo kazalište’, ’YU grupa’ ,’Metak’, ’Boomerang’. U to vreme Goran Bregović prvi put radi muziku za film i to za “Lične stvari” Aleksandra Mandića, a pesme “Pristao sam biću sve što hoće” (tekst Duško Trifunović) i “Šta je, tu je” našle su se i na singlu.

U toku 1980 godine grupa nije bila baš preterano aktivna, Goran je pretežno boravio u Parizu, ipak krajem godine objavljuju album “Doživjeti stotu” koji je nastao pod uticajem novog talasa. Ploču je prvi put producirao Bregović, što će kasnije redovno činiti. Sve pesme na ovom albumu su u duhu novog vremena osim pesama “Pristao sam, biću sve što hoće” i “Pjesma mom mlađem bratu”. U temama “Ha ha ha” i “Tramvaj kreće (ili kako biti heroj u ova šugava vremena)”, Bregović prvi put nudi političku obojenost, što je takođe bila karakteristika novotalasnih sastava. Turneju po Jugoslaviji započeli su 24 februara u Sarajevu a završili je 5 aprila u zagrebačkom klubu Kulušić gde su snimili drugi koncertni tj živi album pod nazivom “5 april ’81.” . Album je štampan u ograničenom tiražu od 20 000 primeraka i pored starih pesama i hitova na njemu se našla i obrada hita grupe ’lndexi’ “Sve ove godine”. Te godine ’Bijelo dugme’ ima opet vrlo izraženu koncertnu aktivnost tako da su u Beogradu recimo te godine svirali u više navrata.

U toku 1982 godine grupa organizuje turneje i koncerte po Austriji i Bugarskoj, naročito je bila uspešna bugarska turneja gde ih je videlo i slušalo u toku mesec ipo dana preko 120 000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe ’Leb i sol’, a po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982 godine pridružuje i Ipe Ivandić.

Početkom 1983 godine Bregović je uz ’Dugme’ i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu “A milicija trenira strogoću”, a na ploči su se našle i pesme za TV emisiju “Nedjeljni zabavnik”. Februara 1983 godine grupa objavljuje album “Uspavanka za Radmilu M,.” koji je Bregović planirao kao poslednji ili takozvani oproštajni alubum jer je želeo da nakon turneje rasformira grupu. U toku snimanja albuma kao gost je učestvovao Vlatko Stefanovski, interes publike je privukla pesma “Kosovska” otpevana na albanskom jeziku, intrigantna zbog rovitog političkog stanja na Kosovu. Preostali deo materijala na albumu prikazuje različite faze kroz koje je grupa prolazila u toku karijere tako da se ovaj album i može smatrati kao neka rekapitulacija njihovog dotadašnjeg rada. Nakon objave albuma usledili su koncerti , bilo je planirano da koncert na beogradskom Sajmištu 24 aprila bude poslednji koncert Bijelog dugmeta, ali je izuzetan odziv publike naterao Bregovića da odustane od prekida rada.Turneja se nastavlja pa je čak pred kraj turneje, 16 maja u Beogradu odsviran i klupski koncert u SKC-u.

Nakon uspešne turneje i promocije poslednjeg albuma grupa uzima duži odmor, a Bregović odlazi na put oko sveta. Za to vreme Bebek je snimio svoj drugi solo album pod nazivom “Mene tjera neki vrag” i zvanično napustio grupu 23 aprila 1984 godine. Novi pevač grupe postaje Mladen Vojičić Tifa , rođen 17 oktobra 1960 u Sarajevu, koji je pre toga bio u grupama ’Top’ i ’Teška industrija’. Neposredno nakon Tifinog angažovanja grupa odlazi u Rovinj gde provode celo leto kako bi uvežbavali novi materijal.

Preduzimljivi Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem u Sloveniji osnovao izdavačku kuću Kamarad, a kao distributer nove ploče pojavljuje se Diskoton. Album jednostavnog naziva “Bijelo dugme” je objavljen decembra 1984 godine, a na omotu nema slike članova grupe, već je objavljena reprodukcija slike Uroša Predića “Kosovka devojka”. Na ovom albumu Bregović se opet vraća folk orijentisanoj muzici, a gosti na albumu su bili : Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, ’Ladarice’, ali i Bora Đorđević koji sa Bregovićem i Tifom peva u “Pediculis pubis” gde je i koautor teksta. Nakon snimanja albuma Lazar Ristovski ponovo postaje punopravni član grupe. I na ovom albumu ’Bijelo dugme’ zadržava dozu provokativnosti koja je najbolje iskazana u obradi himne “Hej, Sloveni”. Obrada himne i ova pesma su postale motor pokretač za ideju jugoslovenstva koja se pojavljuje i kod drugih sarajevskih grupa u to vreme i godinama koje slede. Na ovom albumu Goran je preradio i svoju staru pesmu “Šta ću, nano, dragi mi je ljut” koju je svojevremeno uz pratnju ’YU grupe’ snimila Bisera Veletanlić, uz novi tekst i aranžman, a pod nazivom “Lipe cvatu”, i upravo ta pesma postaje najveći hit sa ovog albuma. Ostale pesme koje su doživele uspeh u dugo se slušale sa ovog albuma su : “Padaju zvijezde”, “Lažeš”, “Da te bogdo ne volim” i “Jer kad ostariš”. Tiraž ploče i poseta na turneji koja je odmah usledila nakon objavljivanja albuma su premašili prethodne brojke i rekorde.

Posle koncerta na beogradskom Sajmištu, ’Dugme’ se opet vraća u popularni SKC, a uspešne klupske nastupe imali su i u zagrebačkom klubu Moša Pijade kao i u sarajevskoj Slozi. Pod pritiskom ozbiljnih profesionalnih obaveza i teretom iznenadne slave, Tifa 1 oktobra 1985 godine napušta ’Dugme’ i odlazi u Gabelu na dosluženje vojnog roka. Sa ’Dugmetom’ je poslednji put nastupio 2 avgusta na koncertu u Moskvi kada je ’ Bijelo Dugme’ uz ’Bajagu i Instruktore’ predstavljalo domaći rock na ’Svetskom festivalu omladine i studenata’.

Novi pevač grupe postaje Alen Islamović o kome se i ranije razmišljalo kao dobrom rešenju, a koji je u međuvremenu napustio grupu ’Divlje jagode ’. 1986 godine ’Dugme’ objavljuje svoj novi album “Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo” na kome se Goran Bregović opet provokativno igrao idejom jugoslovenstva u doba kada je očigledno nacionalizam postajao sve veći i prisutniji. Neke od njegovih ideja za ovaj album koje ipak nisu bile sprovedene jer su bile suviše radikalne ili provokativne su : Goran je kao gosta planirao Vice Vukova, pevača zabavne muzike iz šezdesetih godina koji je zbog nacionalizma tada bio na crnoj listi; na omotu je trebalo da se nađe slika “Dve godine garancije” Miće Popovića, ali kako je on u to vreme još uvek slovio za disidenta, i to pada u vodu, pa se na kraju na omotu našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Ploču otvara snimak na kome partizan i narodni heroj Svetozar Vukmanović – Tempo u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu “Ljubica Ivezić” iz Sarajeva, pevaju staru revolucionarnu temu “Padaj silo i nepravdo”. Pored politički obojenih pesama na albumu se našao i instant hit “Hajdemo u planine” kao i balade : “Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne”, “Te noći kad umrem kad odem kad me ne bude” i “Ružica si bila, sada više nisi” .. Album je izuzetno prihvaćen od publike, usledila je opet uspešna turneja, a izdvajamo koncert na beogradskom Sajmištu na kome je sa grupom nastupala i operska pevačica Dubravka Zubović.

Dupli živi album “Mramor, kamen i željezo” koji je snimljen na turneji, pojavio se početkom oktobra 1987 godine. Na ploči se našlo šesnaest pesama koje su predstavljale uvid u rad i razvoj grupe uključujući prve singlove pa do poslednjeg studijskog albuma. I na ovom albumu Goran i ’Bijelo dugme’ pokušavaju da povrate ideju jugoslovenstva što se ogleda kada pesma “A milicija trenira strogoću” počinje verzijom “Internacionale” ili kada u uvodnim taktovima “Svi marš na ples” Alen Islamović uzvikuje “Bratstvo! Jedinstvo!”. Usledila je uobičajena turneja i promocija materijala, nakon turneje grupu sasvim tiho napušta Vlado Pravdić i posvećuje se poslu sa kompjuterima, a sa grupom se pojavio još samo nekoliko puta na velikim koncertima.

Krajem 1988 godine ’Dugme’ objavljuje album “Ćiribiribela” koji na omotu sadrži crtež Nojeve barke. Svakako da je ubedljivo najveći hit sa ovog albuma pesma “Đurđevdan” u kojoj Bregović koristi stih Đorđa Balaševića “A ja nisam s onom koju volim” i staru cigansku temu, pa još uz pratnju orkestra Fejata Sejdića. Ovom obradom Bregović je zaludeo publiku napravivši kafanski hit za sva vremena i na neki način već tada ukazao gde i kako će se odvijati njegov dalji muzički život i karijera. I na ovom albumu postoji nezaobilazna provokacija kada je u pitanju ’Dugme’, a ona je bila smeštena u pesmi “Lijepa naša” koja je kombinovana sa “Tamo daleko”. Na snimanju albuma kao gosti su se pojavili : ‘ Hor srpske pravoslavne crkve’, ’Prvo beogradsko pevačko društvo’, ’Klapa Trogir’, bubnjar Vlada Golubović i basista Nenad Stefanović – Japanac. Na albumu se pojavilo i još par pesama koje su postale hitovi kao : “Evo zakleću se”, “Napile se ulice”, “Ako ima boga” i “Šta ima novo”.

Početkom 1989 godine ’Bijelo Dugme’ kreće na dvomesečnu turneju koja je trebalo da traje do 1 aprila. Međutim, posle koncerta u Derventi 15 marta Alen Islamović, ne obavestivši nikog, odlazi u rodni Bihać da se leči zbog konstantnih bolova u bubregu pa se turneja naglo i iznenadno prekida. Tada niko nije mogao da shvati ili prihvati činjenicu da je to bio poslednji koncert u blistavoj i bogatoj karijeri ’ Bijelog dugmeta’. Zbog novonastale situacije ugovoreni koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu morali su biti otkazani, Bregović uskoro odlazi za Pariz ostavljajući situaciju otvorenom za nagađanja i eventualna nadanja oko ponovnog okupljanja grupe.

’Bijelo dugme’ koje nas je godinama svojim pesmama i koncertima iznenađivalo, uzbuđivalo, činilo sretnim i živahnim, nažalost više nije postojalo. Preostala su nam sećanja, dobre stare ploče kao i neke emisije i kompilacije koje su se pojavile nakon zvaničnog prestanka i bitisanja naše kultne grupe. U proleće 1990 godine izdaje se kompilacija balada “Nakon svih ovih godina” koje su nastale u periodu od 1983 do 1988 godine. TV Beograd marta 1994 godine emituje seriju od četiri jednosatne emisije o ’Bijelom dugmetu’ snimljenu povodom dvadeset godina od objavljivanja njihovog prvog singla. U isto vreme pojavljuje se i dupli kompilacijski album “Ima neka tajna veza”.

Bregović u međuvremenu nastavlja izuzetno uspešnu karijeru filmskog kompozitora koju je započeo radovima na filmovima “Kuduz” i “Dom za vešanje”. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb gde je nastavio karijeru i predvodi Bebek bend. Zoran Redžić je u Finskoj, a Mladen Vojičić Tifa je do 1995 bio u Sarajevu da bi potom prešao u Nemačku gde je oformio Tifa Band. Ipe Ivandić je po izbijanju rata prešao u Beograd gde je tragično nastradao 13 januara 1994 godine. Alen Islamović je nastavio karijeru kao solista.

Diskografija
Singlovi
“Top”/”Ove ću noći naći blues” (Jugoton 1974.)
“Glavni junak jedne knjige”/”Bila mama Kukunka, bio tata Taranta” (Jugoton 1974)
“Glavni junak jedne knjige” / “Avanture malog Ju Ju” (Diskoton 1974)
“Da sam pekar” / “Selma” (Jugoton 1974)
“Da mi je znati koji joj je vrag” / “Blues za moju bivšu dragu” (Jugoton 1975)
“Ima neka tajna veza”/ “I kad prođe sve, pjevat ću i tad” (Jugoton 1975.)
“Ne gledaj me tako i ne ljubi me više”/ “Sve ću da ti dam, samo da zaigram” (Jugoton 1975)
“Playing the part”/”Da sam pekar” (promotivno izdanje Jugoton 1975)
“Džambo”/ “Vatra” Ipe Ivandić (Jugoton 1976)
“Milovan” /”Goodbve Amerika” Ž, Bebek (Jugoton 1976.)
“Himna lista Zdravo” (izdanje lista “Zdravo” na foliji 1976)
“Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac”/ “Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira” (Jugoton 1976.)
“Eto! Baš hoću!” / “Došao sam da ti kažem da odlazim” (Jugoton 1976.)
“Bitanga i princeza”/ “Ded, bona, sjeti se, de tako ti svega” (Jugoton 1979)
“Pristao sam, biću sve što hoće” / “Šta je, tu je” (Jugoton 1979.)
“Dobro vam jutro, Petrović Petre” / “Na zadnjem sjedištu mog auta” (Jugoton 1980)

Albumi
“Kad bi’ bio bijelo dugme” (Jugoton 1974)
“Šta bi dao da si na mom mjestu” (Jugoton 1975)
“Eto! Baš hoću!” (Jugoton 1976)
“Koncert kod Hajdučke česme” (Jugoton 1977, koncertni)
“Bitanga i princeza” (Jugoton 1979.)
“Doživjeti stotu” (Jugoton 1980.)
“5. april’81.” (Jugoton 1981, koncertni)
“Singl ploče(1974-1975)” (Jugoton 1982)
“Singl ploče(1976-1980)” (Jugoton 1982)
“Uspavanka za Radmilu M,” (Jugoton 1983)
“A milicija trenira strogoću i druge pjesmice za djecu” (Jugoton 1983.)
“Velike rock balade – Sanjao sam noćas da te nemam” (Jugoton 1984, kompilacija)
“Bijelo dugme” (Kamarad – Diskoton 1984.)
“Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo” (Kamarad – Diskoton 1986)
“Mramor, kamen i željezo” (Kamarad – Diskoton 1987. dupli koncertni)
“Ćiribiribela” (Kamarad – Diskoton 1988)
“Nakon svih ovih godina” (Kamarad – Komuna – Diskoton 1990, kompilacija)
Bluz za moju bivšu dragu – Bijelo dugme